gavanski

Moj post broj 1000, namenjen jednoj zeni, jednoj jedinoj Lauri, a nakon toga i svim ostalim kolegama sa Foruma kao promocija kockanja, najzdravije stvari na svetu
 
Postovane kolege sa Foruma
Ovo je moj post broj 1000 heeeeeeeeej i svaka mi cast na tome. Treba mi dati medalju sto sam ovoliko izdrzao sa vama, kladionicarskim amaterima. Danas nema analize za kladjenje, ali morate da procitate post o Lauri. Yebi ga, nije ni meni lako da citam vase gubitnicke postove, nece se ni vama nista desiti, ako desetak minuta vaseg vremena posvetite promociji kockanja. Ovaj istorijski post ce ipak biti namenjen jednoj zeni, jednoj, jedinoj Lauri, i vecnoj temi: napustiti ili ne kockanje, mada svi vec znamo odgovor.
Laura, jedna jedina
Vec sedam ili osam puta sam bio na raznim programima odvikavanja od kladjenja, ali cim danas pisem post na kladionicarskom Portalu, jasno je da su svi programi bili jedno obicno gubljenje vremena. Osim jednog, poslednjeg. Ni na jednom programu nisam bio prijavljen svojom voljom, niti sam imao nameru da se “skidam sa kocke”, uvek je to bilo zbog drugih, da ucinim nekome nesto, mada, moram biti iskren, uvek me je zanimalo cime se svi ti razbojnici tamo sluze. Jedno pet ili sest programa odvikavanja su bili cist amaterizam, jedan ili dva su jos i licili na nesto, a poslednji je bio Top, pa cu bas o njemu, a koji je bio pre dosta godina.
Radi se o nekom evropskom projektu, gde je grupa pametnih ljudi psihologa/terapeuta konkurisala sa svojim projektom nekim evropskim fondovima, ovi se upecali i podrzali/finansirali projekat. Ja sam se tu nasao, jer sam hteo da ucinim uslugu vlasnicima zemaljske kladionice ciji sam bio clan, a oni su imali neke koristi od toga, a sto me sada mrzi da pisem o cemu se radilo. Uglavnom, program odvikavanja nije bio namenjen samo nama “pacijentima”, vec je sluzio i terapeutima za njihove kongrese, seminare, ili kako se sve to zove. Ceo program je bio u skladu sa novim tendencijama u pristupu “pacijentima”, sto je znacilo da mi nismo bili bolesnici vec saradnici, da ne kazem kolege sa terapeutima. “Kongres” se odrzavao u Milanu, bili smo smesteni u Top hotelu, imali smo privilegije koje imaju i pravi kongresmeni. Mogli smo da jedemo kao svinje, koliko hocemo ili koliko moze da stane u stomak, imali smo besplatan prevoz i besplatne ulaznice za sve kulturne, koncertne ili sportske dogadjaje u gradu. Svako od nas je imao karticu sa slikom poput pravih kongresmena, a sto je znacilo da su nam sva vrata bila otvorena. Programom nisu bili obuhvaceni samo kockari, vec i nasilnici, alkoholicari, narkomani, a bilo je i posebnih slucajeva, kao moj “zimmer” sa kojim sam bio u sobi i spavao otvorenih ociju. On je bio lovac iz Finske, ali je imao poremecaj u mozgu kada bi se desilo da nista u toku dana ne ulovi, pogotovo ako bi ga zivotinja nadmudrila. Radi se o tome, da lovci pola dana ili noci prave zamke za zivotinje ili ih na prevaru navode da krenu ka njima, pa se ponekad desi da ih zivotinje nadmudre i sve ode u qurac. U takvim slucajevima se moj “zimmer” pretvarao u pravu zver, nije uspevao da nadjaca poremeceni nagon za ubijanjem, pa je pravio haos, sve dok ne ubije neku zivotinju i tako se smiri. Mene je prijavila zemaljska kladionica da “se skinem” sa mog poremecaja, a njega lovacko drustvo. Program za odvikavanje je bio izuzetno slozen i zahtevan, po cetiri i po sata pre podne i cetiri ili pet sati poslepodne. U pocetku smo “se lecili” svi zajedno, nakon toga po grupama, a poslednja dva dana smo isli “jedan na jedan” sa osobnim terapeutom. Zbog modernih tendencija u psihijatriji, mi smo bili aktivni ucesnici, a ne bolesnici, to moram jos jednom da ponovim. Slusali smo predavanja psihologa, matematicara, terapeuta, ucili smo osnove meditacije i yoge, kao i tehnike disanja, sto je trebalo da nas vodi u pravcu kontrolisanja uma. Osim toga, slusali smo i motivacione govore, a preko video-linka nam se obratio cak i Boris Beker, jedan “od nas”, a cak su nam dolazili i finansijski eksperti sa svetskih berzi, a i bookmakersi. To sto smo bili aktivni ucesnici je znacilo da smo mogli predavace uvek da prekinemo, da se raspravljamo, izrazimo negodovanje ili ljutnju. Ko je hteo, mogao je u svakom trenutnku da napusti “lecenje”. Najbolja stvar koja se desila jeste predavanje nekih matematicara sa nekog instituta koji su govorili o zakonu brojeva i matematickim modelima u kladjenju, a koji su bili jos zavisniji od nas jer su se i oni kladili, pa smo ostali do pola noci u sali. A onda je dosao poslednji deo, “jedan na jedan” sa terapeutima. Meni su Bog, sreca ili sudbina, iako ne postoje, poslali Lauru, majko moja. Cim sam je video, znao sam da ce biti nekog sranja, a i organizam je odmah reagovao. Noge su mi se odsekle, a u stomaku su zaigrali neki leptirici. Da vam opisem Lauru, zenu mog zivota. Laura je bila mlada devojka, na prvi pogled neki snob, aristorkratija, a na drugi pogled najlepsa zena na svetu. Predstavila se kao psiholog, psihijatar, terapeut, a kasnije sam saznao da je bila master psihologije ili psihijatrije, trenutno doktorant, na doktorskim studijama i ovde je bila volonter, a nama pacijentima je trebala da bude nesto poput mental-coacha, kako se to danas moderno zove. Laura je crnka, nestvarno lepa, negovana, visoka, sa nesto tamnijim tenom i cudesnom kozom, savrsenim ocima i besprekornim osmehom. Iako je bila zakopcana do grla, jasno je moglo da se vidi da ima telesinu poput svetskog Top modela, pluca za desetku, guza bez greske, a noge savrsene. Bolelo je koliko je bila lepa, sto je, na zalost, uticalo da se pogubim poput maloletnika. Ono sto nije bilo jasno je, kako je tako mladoj devojci uspelo za kratko vreme da dodje do tolikog nivoa obrazovanja, da ne kazem, karijere.
Plan je bio da imamo dva (skolska) casa razgovora, pa pauza, pa opet dva casa, pa sve to isto poslepodne, a za sutra cemo tek videti. Odmah je pocelo lose izmedju mene i Laure, da ne kazem, po qurcu. Poceli smo razgovorom “jedan na jedan”, gde sam morao da odgovaram sto krace, sto brze i sa sto manje reci. Laura je koristila kurvanjske psiho-trikove, gde bi sve pocelo nekakvim sarenim pitanjima, a izmedju bi ubacivala pitanja iz privatnog zivota, kocke ili detinjstva, sto je trebalo da vodi ka odgovoru odakle dolazi moj poremecaj kockanja. Trikovima se koristila i prilikom brzog ponavljanja pitanja, da bi se uverila da govorim istinu, a ne da odgovaram pozeljnim odgovorima. Prvi incident se dogodio kada me je pitala da joj opisem svoje najgore padove kojih se secam u kladjenju. Jos nisam stigao ni da odgovorim, a ona je uvek strogo insistirala da budem sto kraci, i tako dvadeset puta tokom “lecenja”. Sve je otislo u qurac kada me je pitala zasto sam, nekada davno, pao na ManUtd (sa Mourihnom) protiv Seville u sred Manchestera, i kada mi prakticno nije dozvolila da koristim vise od tri reci, jer sam morao da budem sto kraci i brzi. Odgovorio sam “zbog crnaca” sto je i bila istina. Laura je izrazila ostro negodovanje, recima da to nije odgovor, a ja sam rekao da jeste, ako zeli da budem kratak. Na njeno pitanje kakve veze ima boja koze sa padom na kladjenju, odgovorio sam da je to kljucno, i tu smo prekinuli, i napravili pauzu. Poslepodne je bila prava poezija, tada sam se i zaljubio (neizlecivo) u Lauru. Tada sam imao privilegiju da pricam dva sata sta hocu o kladjenju, i to bez njenih prekidanja. To je bio moj najlepsi dan u zivoru. Pricao sam Lauri sve ono sto sam vama pisao na Forumu u svih ovih prvih 1000 postova. Pricao sam o orgazmu, magiji kockanja, adrenalinu, uzbudjenju, strasti, o juznjacima, o crncima, o drami na utakmicama koje nikada necu zaboraviti, o magiji i lepoti tenisa i kosarke kao sportske igre, o orgazmu kada tiket prodje u nadoknadi vremena, kao i kolicini tuge, ocaja besa i nemoci kada polupismeni crnac promasi penal, a nama treba over golova … i sve to “jedan na jedan” sa prelepom Laurom. Laura je bila smirena, opustena i bez emocija, a ja na sedmom nebu, kao da hodam po oblacima drzeci se za ruke sa svetom Laurom. Na kraju dana, smo se ljubazno pozdravili, a rekla je i da cemo sutra imati tezak dan, sto je u mom mozgu znacilo verovatno poziv na neke teske orgije. Vazno je da kazem, da su nasi terapeuti imali kompletan “dosije” o nasim “poremecajima” koji smo delom sami popunjavali, a delom su popunjeni podacima onih koji su nas i poslali na odvikavanje (u mom slucaju zemaljska kladionica)
Sutradan je Laura dosla jos lepsa, jos zanosnija, jos privlacnija, i jos opustenija, ali i uvek zakopcana do grla, a mene je sve vise bolelo koliko je nestvarno lepa. Ovoga puta smo izasli u grad, ona je vozila, a ja sam sebi izgledao poput svetskog kongresmena i najzdravije osobe na svetu. Znam da necete verovati, usli smo u zemaljsku kladionicu, gde je sveta Laura rekla da cemo uplatiti dva tiketa. Smrtno i neizlecivo sam se zaljubio. Laurina ideja je bila da predlozim neki svoj izbor, pa cemo odigrati dva ista tiketa, svako za sebe. “Ako ovako izgleda pravo odvikavanje od kockanja, gde ste bili do sada i zasto ste ovakve moderne metode lecenja krili od mene” pomislio sam u sebi. Secam se svega, kao juce da je bilo. Predlozio sam double, gazenje Anderlechta protiv nekih cobana i to iz poluvremena (tada je Anderlecht igrao kao ManCity sada) i pobedu Armani Milano protiv Maccabija plus over poeni (187,5) na mecu (Euroleague) po ukupnoj kvoti od 3,93 Secam se da je pobeda Anderlechta iz poluvremena trebalo (teoretski) lagano da prodje, over poeni na basket jos lakse, ali je “smrdela” pobeda Armanija koji je vodio Jasko Fijasko, Jasmin Repesa i secam se da su tada igrali kao qurci. Secam se i da uopste nismo stedeli sa novcanom uplatom, ja sam platio svoj tiket gotovinom kao gospodin, a Laura svoj, karticom kao neki klosar. Tada mi se cinilo, ako ovako pocinje dan, ne vidim drugi zavrsetak dana, nego u krevetu sa Laurom. Kakva amaterska greska. Nakon kladionice, gde sam valjda trebao da se smirim i opustim, krenuli smo dalje, gde smo se, za trenutak, zadrzali u kupovini gde je Laura kupovala neke poklone. Iako mi se cinilo da idemo da me upozna sa svojima, stomak je govorio da se sprema neko gadno sr****. Voznja se zavrsila ispred Instituta za napustenu decu gde smo usli kao da tamo radimo svaki dan. Odmah se videlo da Laura tamo cesto odlazi, pa smo zajedno delili poklone deci i igrali se sa njima. Nakon toga me je odvela u neku kancelariju gde je citala dosijea napustene dece, njihove sudbine i zivotne price, sto je inace najstroze zabranjeno, ali sam kao “pacijent” imao privelgije. To je bio horor, Laura je citala, bez navodjenja imena, kakva sve ljudi mogu biti stoka. Citala mi je kako su ljudi svoje bebe ostavljali po kontejnerima, ulicama, parkovima, na putu, po mracnim mestima, haustorima ili u snegu i odlazili da se nikada vise ne vrate. Da ne govorim o nasilnicima koji su pobili celu porodicu, a rodbina nije htela da prihvati decu i slicne stvari, ili o slucajevima gde bebe nisu ostavljene, vec bacene na ulicu. Nakon te posete, u kolima smo cutali sve vreme, a kada mislite da je najgore, znajte da uvek moze i gore. A gora je bila sledeca poseta, opet nekom decjem Institutu u kojem su bila deca sa teskim genetskim poremecajima. Tamo su bila nepokretna, tesko bolesna i neizleciva deca, gotovo najtezi slucajevi koje mozete da zamislite, a od kojih gotovo nijedno dete nije imalo svest rasudjivanja ko su, sta su i gde su. A tamo su bili samo zbog retke i teske greske prirode za koju nisu bili nista krivi, zasta nema leka. Ne znam sta je bilo teze gledati tamo, decu koja su imali roditelje i koji su povremeno dolazili, ili one koji nisu imali, ili ih pak roditelji nisu hteli takve. Tamo smo se zadrzali dva sata, a izgledalo je kao dve godine. I u povratku smo cutali, na kraju voznje se kratko pozdravili, i svako je otisao na svoju stranu, ja u hotel a Laura verovatno kuci. Taj dan se vise nisam kladio, Anderlecht je prosao lagano, a Armani je igrao sutradan kada je i bio poslednji dan “kongresa” odvikavanja. Poslednji dan je bio vise svecani, nego radan. Svi smo bili zajedno, “pacijenti” i terapeuti, svako je mogao da kaze svoju zavrsnu rec, nakon toga koktel, poslepodne slobodno, a sutradan svi kucama. Jasno je da sam taj poslednji dan bio sav sjeban u glavi, a onda mi je na koktelu prisla ona, jedna jedina Laura.
(Prelepa) Laura: “... hocemo li se pozdraviti? ...”
LeonardoDrugi: “... jesam li ja sada izlecen? …
(Prelepa) Laura: “ … ja ne lecim ljude, samo pomazem da svako izabere za sebe pravi put...”
LeonardoDrugi; “... cini mi se da nikada necu napustiti kladjenje...”
(Prelepa) Laura; “... ne bih bila toliko sigurna...”
Opet (prelepa) Laura; “... da li nam je prosao tiket, jesmo li zaradili ili izgubili? ...”
LeonardoDrugi: “... jedan par nam je prosao, a drugi se igra veceras”
Opet LeonardoDrugi: “... imam dve ulaznice za kosarku. Predlazem jos jedno kladjenje ...”
(Prelepa) Laura; “... ??????? ...”
LeonardoDrugi: “... predlazem da zajedno gledamo “nasu” utakmicu, pa ako prodjemo, idemo sa zaradjenim novcem na veceru...”
(Prelepa) Laura: “... pitas me da izadjem sa tobom?...”
LeonardoDrugi: “... samo na utakmicu, ako zasluzimo idemo na veceru, ako ne, svako na svoju stranu ...”
(Prelepa) Laura. “... znaci, opet kladjenje...ok idemo...”
Hej kolege sa Foruma, slusajte me sada dobro. Od kada sam na nasem smesnom Forumu pisao sam svakakve gluposti i lupetao kao otvoreni prozor, ali vas nikada nisam lagao, ni jednu jedinu rec. Nisam ni sada. Pitao sam Lauru, zenu mog zivota, jednu jedinu, devojku kakvu sretnete jednom ili nijednom u zivotu, da izadjemo, a da mi ni sada nije jasno kako. Mozda je odgovor u onoj prici kada ste u avionu punom putnika, kome su otkazali svi motori, i kada ste krenuli u nezadrzivom padu, a obracate se Bogu da vas spase, iako znate da ne postoji. Nisam znao da li ce sveta Laura pristati da izadje sa mnom, ali sam znao da ako je tada ne pitam, moj zivot vise nece imati smisla. Nakon sto je pristala, nicega se vise ne secam kako je prosao ostatak dana. A onda je doslo vece.
Laura je bila tacna, ni minut ranije, ni minut zakasnjenja. Nikada nije bila lepsa. Elegantna, crna uska i kratka haljina, taman toliko kratka da ne izgleda vulgarno. Skupljena kosa, od koje cu poludeti, i blago nasminkana, tek da jos vise naglasi koliko je nestvarno lepa. Sandale kao da su pravljene samo za nju. Ulazimo u dvoranu, noge mi klecaju, u stomaku leptirici, a u dvorani raj na zemlji. Osvetljenje savrseno, muzika jos bolja, neki posebni mirisi, ili se meni cini, ili sam se neizlecivo zaljubio, a bice da je ovo poslednje. Izlazi Armani na parket, a publika na nogama, trenerke najlepse na svetu, dresovi jos lepsi, ako veceras izgube ili ne dodju over poeni, yebacu im milu majku, mislim se u sebi. Ne znam zasto, imao sam utisak da svi u dvorani gledaju samo u svetu Lauru, a da se meni dive i zavide. A onda je i poceo mec, a mi cekamo (zapravo ja cekam) da Armani pobedi i dodje izuzetno visoko postavljeni over od 187,5. Tih godina je Armani bio skandalozan, a Maccabi jos gori, obe ekipe su igrale kao qurci, bili su na samom dnu tabele, i ligu su igrali samo da prodje vreme. Jos u prvoj cetvrtini je Maccabi poveo, pa se Armani vracao, ali se videlo da ce utakmica ici u over, a za pobedu domacina ce biti kidanja nerava. I u drugoj cetvrtini horor, prava klackalica, Maccabi sve vreme vodi, a Armani se uvek vraca. Kraj druge cetvrtine 44:44, cini se da nece doci ni over poena i da cu na kraju dana imati sex po principu “uradi sam”. Ali, ima i lepa vest. Laura napokon pokazuje emocije. Aktivno gleda utakmicu, nervira se kada domaci pajseri grese kao pocetnici, i aplaudira kada ubace trojkuuuuuuuuuu. Sveta Laura zeli da prodje tiket, heeeeeeej, terapeut, mental-coach, buduci doktor psihologije zeli da prodje tiket, majko moja mila, a ja LeonardoDrugi sedim pored nje … cccccccccccc. U trecoj cetvrtini, u jednom trenutku Armani se odlepio na plus 11, pa onda sve prosuo za dva minuta, treca cetvrtina 72:65, sada se nazire pobeda Armanija, ali over odlazi u qurac. Treba jos pedesetijedan poen u poslednjoj cetvrtini, da ipak na kraju dana ne masturbiram sam sa sobom. I onda cudo. Utakmica krene u potpuno rasulo, padnu sve sheme, kos za kos, trojke sa deset metara, nesportski faulovi, dodatna bacanja, utakmica samo sto nije otisla u tucu, publika se digla na noge, Laura na nogama,blago rumena u licu pita me koliko nam fali za over poenaaaaaaaaaaaaaa. Nama, a ne njoj koliko treba … cccccccc. Ulazimo u poslednjih 40 sekundi, rezultat 96:89 za domacine, u dvorani delirijum, nama fali pola poena, a Laura aplaudira vec deset sati. I onda Goudelock, majku mu yebem, jedna trojka sa deset metara, pa jos jedna, pa opet greska domacih, pa jos jedna i osam sekundi do kraja 98:97 za domace i lopta za goste … a ja razmisljam da li je bolje da skocim sa mosta ili ipak da se polijem benzinom i samozapalim. I onda crnaccccccccccccc bez mozga Maccabija nerezonskim sutem preko deset ruku iz auta silovanim sutem promasi cak i vazduh, ostalog se vise i ne secam. Secam se samo da je Laura izgledala kao da je orala ceo dan.
Vecera je bila carobna, iako Laura i ja nemamo nista zajednicko. Laura voli ribu, a ja ne. Laura voli belo vino, a ja crno. Laura ne voli predjelo, a ja obozavam. Laura voli kafu posle jela, a ja cu umreti ako posle jela ne pojedem nesto slatko. Ali, boli me qurac sto nemamo nista zajednicko, bolelo je koliko je bilo lepo.
Razgovarajmo kao (zdravi) muskarci, znam sta vas najvise interesuje. Da li smo se poyebali, zar ne? Nista od toga, ali racunajte kao da jesmo, toliko je bilo lepo sa Laurom. Posle vecere smo malo prosetali, lepo se pozdravili, izmenjali brojeve telefona i kraj. Da li sam imao nekakve sanse? Tesko. Za mene je Laura bila neko koga sretnes jednom, ili nijednom u zivotu. Ja sam za nju bio neka interesantna budala sa kojom bi uvek pristala da izadje na pice, a za nesto vise od toga, bi tesko islo. Pa, ipak da li bih ipak imao kakve-takve sanse? Hajde da se izrazim kladionicarski, da me bolje razumete, da napisem kvote za (moguci) sex sa prelepom Laurom.
Nemas nikakve sanse LeonardoDrugi, mozes samo da sanjas da cete se ikada poyebati, kvota 1,04
Nikada se ne zna, zivot je cudo, mozda i imas neke kakve-takve sanse LeonardoDrugi, kvota 13,00
Sigurno cete se poyebati, kad-tad, samo je pitanje vremena, kvota 41,00
Ali, nema veze, vredeo je svaki sekund proveden sa svetom Laurom.
I evo nas na kraju posta. Cim sam na Forumu, znaci da sam zdrav. Pokusavali su trikovima, yogom, medijacijom, razgovorima da me odvuku od kocke. Sveta Laura je pokusala sok-metodom da mi pokaze da ima mnogo vaznijih i korisnijih stvari od kladjenja. Htela je u meni da probudi svest da je moguce biti mnogo korisniji u realnom zivotu nego u kladionici. Cesto sam razmisljao da li bih pristao da ostavim kladjenje zbog svete Laure, naravno samo teoretski gledano. Kada je bila uz mene, mislio sam, da, mozda bih i ostavio, samo da je pored mene, ali bih ipak trazio vreme da jos malo razmislim. Danas, nakon puno vremena, kada je Laura daleko, odgovor je ne, nikada necu napustiti kockanje. Laura je od onih retkih devojaka koje vas stimulisu, cini da budete bolji, mnogo bolji nego sto jeste, a koju sretnete jednom ili nijednom u zivotu. Ali, sta da radimo sa magijom, adrenalinom, strascu, uzbudjenjem i emocijama kada Dybalaaaaaaaaaaaaa golom u 90 plus sestom minutu da goooooooooooool Laziju, a vama treba jedinica na Juventus, a oni pre toga ne upute sut ka golu. I za kraj. Sa stanovista Laurinog strucnog usavrsavanja, vise sam ucinio da razume kockare za tih dva sata, nego sto su njene psiho-skoletine, univerziteti i doktorske studije ucinile za deset godina studiranja. Ubedjen sam da je potpuno razumela magiju kladjenja uz samo jedan obican tiket i jednu utakmicu uzivo. Sa druge strane, Laura je ujcinila da postanem bolji, mnogo godina kasnije postao sam clan nekih volontera koji pomazu onima kojima je pomoc potrebna, sto je sjajan osecaj.
Ako ja nikada (teoretski) ne bih napustio kladjenje, cak i ako bi to bio uslov da zivim sa Laurom, zenom mog zivota, zasto bi, vi kolege sa Foruma, napustili kockanje samo zbog nekoliko padova, ili male krize????? Uzivajte u novoj sezoni kladjenja koja tek pocinje, zelim vam puno srece i uspeha, neka vam prodju svi tiketi u realnom kladjenju, i to u nadoknadi vremena, zelim vam da se obogatite preko noci i preko tiketa. Drugoligasima iz Poslednje Sanse zelim da svi ispadnu u trecu ligu, a kolegama iz prve lige zelim sve najgore u novoj sezoni u Poslednjoj Sansi.
I za kraj, best of. Sa Laurom sam ostao u formalnom kontaktu, pozelimo jedno drugom sve najbolje za Bozic i Novu Godinu, i to je sve. Kada je Armani otisao na FinalFour 2021-e godine, cak mi je stigla poruka na telefon “... hoce li biti nesto od tvog Armanija na FinalFouru...” Puno godina kasnije, nakon sto su se Bog, sudbina ili sreca, iako ne postoje, potrudili da upoznam svetu Lauru, sasvim slucajno i preko nekih slucajnih poznanika, saznao sam njenu zivotnu pricu.
Kao beba je ostavljena kao pas na nekoj benzinskoj pumpi usred zime. Tada nije bilo video-kamera da se utvrdi kome je to palo na pamet. Slucajno su je tek ujutro pronasli radnici na pumpi. Pola detinjstva je provela u Domu za napustenu decu, a kada je malo odrasla, usvojile su je dve zene, sestre koje nisu mogle da imaju decu. Taman kada je postajala devojka, dozivela je saobracajnu nesrecu u kojoj je pijani turcin presao na suprotnu stranu i usmrtio dve zene, dok je Laura ostala netaknuta, ali opet sama bez ikoga. Vise od pola zivota je pomocu Dnk analiza trazila bioloske roditelje, i jedino sto je saznala jeste da vodi poreklo negde iz Baskije, u Spaniji. Pretpostavlja se da su bioloski roditelji presli dugi put da bi je ostavili kao psa.
-
 
 
 

Qarabag
Domaci su u prethodna dva kola vrlo sigurno prosli dalje. Samtrediu su demontirali kuci, dok je sa Serifom bilo malo vise neizvjesnosti, ali su pokazali snagu u gostima. Danci su u vrlo losem stanju, nikako ne mogu da nadomjeste par igraca koji su ih vukli proljetos, na ivici ispadanja su bili u oba prethodna pretkola, protiv Brondbija sam ih gledao, nijednog suta na gol nisu imali, ukoliko se nesto nepredvidjeno ne desi (rani crveni za domacine ili nesto slicno) za mene postoji samo jedan pobjednik u ovom dvomecu. 
 
Qarabag, prolaz , AH, sve dolazi u obzir...

Pošto pratim dosta portal i znam da većina ljudi voli da tovari na over kartona, iz svog sinoćnjeg iskustva htio bih da upozorim i da predložim da se kartoni prije finala ili izbjegavaju ili igraju ispod. Sinoć sam igrao over kartona i možda će neko reći da je bila loša opklada (u fazonu sve riješeno u prvoj utakmici) i većim dijelom utakmice se tako činilo, ali je sramotno da za dešavanja u posljednjih 15ak minuta nije podijeljeno više od dva kartona koliko su data. Čak sam imao utisak da je Kuipers strogo instruisan da ne daje kartone, na osnovu onoga šta je sve puštao da se dešava (Glikovo gaženje Iguaina pod br. 1). U normalnim okolnostima mislim da bi utamica otišla u over samo za tih zadnjih 15 minuta, ali izgleda da su sudije jako teške na kartonima za ovu rundu, pretpostavljam da bi se spriječile neke suspenzije pred finala. Tako da ako će nekom ovaj post pomoći, biće mi drago. Sretno svima

Pošto pratim dosta portal i znam da većina ljudi voli da tovari na over kartona, iz svog sinoćnjeg iskustva htio bih da upozorim i da predložim da se kartoni prije finala ili izbjegavaju ili igraju ispod. Sinoć sam igrao over kartona i možda će neko reći da je bila loša opklada (u fazonu sve riješeno u prvoj utakmici) i većim dijelom utakmice se tako činilo, ali je sramotno da za dešavanja u posljednjih 15ak minuta nije podijeljeno više od dva kartona koliko su data. Čak sam imao utisak da je Kuipers strogo instruisan da ne daje kartone, na osnovu onoga šta je sve puštao da se dešava (Glikovo gaženje Iguaina pod br. 1). U normalnim okolnostima mislim da bi utamica otišla u over samo za tih zadnjih 15 minuta, ali izgleda da su sudije jako teške na kartonima za ovu rundu, pretpostavljam da bi se spriječile neke suspenzije pred finala. Tako da ako će nekom ovaj post pomoći, biće mi drago. Sretno svima